Oksidativni stres i antioksidansi

Oksidativni stres definiše se kao pomeranje ravnoteže ćelijskih oksido-redukcionih reakcija u smeru oksidacije.

Tom prilikom se u ćeliji prekomerno stvaraju i nagomilavaju slobodni radikali kiseonika, i ukoliko ćelija nema kapacitet da se vrati u oksido-reduktivnu ravnotežu, dolazi do funkcionalnog i strukturnog oštećenja ćelije.

Drugim rečima, oksidativni stres se može definisati kao oštećenje ćelije (tkiva i organa) uzrokovano poremećajem ravnoteže pro- i anti-oksidativnog sistema.

Danas se zna da oksidativni stres ima značajnu ulogu u patogenezi kardiovaskularnih i infektivnih bolesti, karcinoma, dijabetesa, neurodegenerativnih bolesti, kao i u procesu starenja.

Antioksidansi su hemijska jedinjenja (vitamini, minerali, enzimi) koja smanjuju oštećenja izazvana kiseonikom čime sprečavaju ili usporavaju oštećenja ćelija. Preciznije rečeno – antioksidans je svako jedinjenje koje može da otpusti jedan elektron i na taj način neutralizuje slobodne radikale.

Budući da slobodni radikali imaju niz korisnih uloga u ćeliji, zadatak antioksidansa nije da u potpunosti spreči ili ukloni slobodne radikale, već da njihovo stvaranje održava na optimalnom nivou. Sveukupni antioksidansi na raspolaganju u datom trenutku čine antioksidansni potencijal organizma.

Za razliku od oksidativnog stresa čije uzroke možemo nazvati endogenim, antioksidativni stres nastaje kao posledica egzogenog faktora, uglavnom prekomernog konzumiranja antioksidanasa, u vidu hrane ili suplemenata. Antioksidativni stres je podjednako ugrožavajući jer može oslabiti ili sasvim blokirati adaptivne ćelijske odgovore. Njegova se potencijalno preteća uloga nikako ne sme zanemariti.